Sanjati Smrt Roditelja: Značenje tuge, promene i psihičkog procesa Verujte mi, znam kako je to kada vas probudi znoj, srce ubrzano lupa, a u glavi vam odzvanja slika – sanjali ste smrt roditelja. Sećam se, kao da je juče bilo, tog jutra kad sam se probudio posle takvog sna. Sunce je već uveliko obasjavalo moju 🧘🧘🧘…
Sećam se, kao da je juče bilo, one noći kada me je probudio hladan znoj. Sanjao sam zmiju. Ne bilo kakvu, već ogromnu, crnu, koja se vukla po podu moje stare, porodične kuće. Osećaj straha, ali i neke čudne fascinacije, držao me je budnim satima. Prevrtao sam se po krevetu, pokušavajući da razumem šta mi 🧘🧘🧘…
Sećam se, kao da je juče bilo, te noći kada sam sanjao da padam. Ne onako blago, prijatno padanje, već onaj stravičan, bezdan pad sa litice, gde mi stomak ostaje negde na pola puta. Budim se obliven znojem, srce lupa kao ludo. Koliko puta sam poželeo da jednostavno prekinem taj pad, da raširim ruke i 🧘🧘🧘…
Sećam se jedne noći kada sam sanjao da trčim, bežim od nečega što nikada nisam uspeo da identifikujem. Srce mi je lupalo, pluća su mi gorela, a onaj osećaj panike me je pratio i dugo nakon što sam se probudio. Nije to bio izolovan slučaj; ti snovi o bekstvu su se ponavljali, ostavljajući me iscrpljenim 🧘🧘🧘…
Sećam se kao da je juče bilo, noći kada sam po ko zna koji put sanjao da brojim gomile novčanica, osećajući neopisivu radost i olakšanje. Probudim se, a stvarnost me lupi po glavi – isti stari dugovi, ista stara neizvesnost. Pomislih, ‘šta mi ovo snovi poručuju? Zar mi se podsvesno izruguju?’ Dugo sam odbacivao takve 🧘🧘🧘…
Sećam se, kao da je juče bilo. Probudila sam se usred noći, oblivenog znoja, sa jezivim osećajem da mi je nešto nepovratno iščupano. Nisu to bile noćne more o čudovištima, već mnogo ličnije, mnogo visceralnije: sanjala sam da mi ispadaju zubi, jedan po jedan, bez ikakvog bola, ali sa užasnom spoznajom da gubim nešto esencijalno. 🧘🧘🧘…
Sećam se, kao da je juče bilo, noći kada sam sanjao. Sve je bilo obojeno u jarku, prodornu crvenu boju. Od zidova sobe do oblaka na nebu mog sna, sve je pulsiralo tim intenzitetom. Probudila sam se uznemirena, ali istovremeno neobjašnjivo privučena tom slikom. Godinama pre toga, takve snove sam jednostavno otpisivala kao „čudne“ ili 🧘🧘🧘…
Pre nekoliko godina, uhvatila me je navika da konstantno sanjam jednu te istu kuću. Nije bila ni lepa, ni ružna – samo… nepoznata. A opet, osećao sam je kao svoju. Svake noći bih lutao njenim hodnicima, pokušavao da otvorim zaključana vrata, ili bih se gubio u sobama koje nikada pre nisam video. Buđenje je uvek 🧘🧘🧘…
Prvi put kada sam sanjala vuka, probudila sam se u hladnom znoju. Nije to bio klasičan, strašan san, već onaj koji vas proganja, ostavljajući osećaj nelagode, ali i čudne privlačnosti. Danima sam pokušavala da se otarasim te slike, onog prodornog pogleda koji je pratio svaki moj pokret u snu. Moja prva reakcija? Ma, to je 🧘🧘🧘…
Sprava se skoro probudila u sred noći, a moje misli su bile ispunjene divljim slikama iz sna—ne mogu da ih zaboravim. Kao neko ko je od malena fasciniran svetom snova, shvatila sam da su ti snovi često više od običnih slika u umu. Oni nose poruke koje mogu transformisati naš pogled na život i unutrašnje 🧘🧘🧘…