Sećam se, kao da je juče bilo, onog jutra kada sam se probudila u hladnom znoju. Sanjala sam trudnoću. I ne, nisam tada planirala bebu, niti sam bila u vezi. Prva reakcija je bila čista panika, ona iskonska, duboka, koja te probudi sa lupanjem srca. Ali, ubrzo je usledila zbunjenost. Zar snovi ne odražavaju naše 🧘🧘🧘…
Svi smo to doživeli, zar ne? Onaj trenutak kada san postane toliko stvaran, toliko živopisan, da pomisliš da je java. Samo što u tom „stvarnom“ svetu, odjednom shvatiš da dišeš pod vodom, ili letiš bez krila. I onda, bum! Spoznaja: ovo je san. Moj put sa lucidnim snovima nije počeo sa takvom filmskom jasnoćom, već 🧘🧘🧘…
Svi smo bili tamo. Onaj iznenadni trzaj, taj grozan osećaj propadanja kroz prazninu, a onda buđenje sa srcem koje lupa kao ludo. Sećam se, kao da je juče bilo, tog prvog puta kada sam sanjao da padam. Bio sam tinejdžer, preplavljen brigama oko škole i budućnosti, i svake druge noći bih se budio sav u 🧘🧘🧘…
Sećam se, bila je to jedna kišovita jesenja noć u Beogradu, klijentkinja je očajna zvala u dva ujutru, prestravljena ponavljajućim snovima o vatri. Nije mogla da spava, a tek da funkcioniše danju — njeno malo cvećarsko preduzeće trpelo je zbog iscrpljenosti. Vatru je tumačila kao znak propasti, kao direktnu pretnju njenom poslu, što je u 🧘🧘🧘…
Sanjati vodu — to je kao zaviriti u najdublje bunare sopstvene duše, gde se prepliću struje proživljenih emocija, strahova i želja. To nije samo nasumična slika, već jezik naše podsvesti, iskonska poruka koja, ako je dešifrujemo, može doneti neslućenu jasnoću u naš budni život. Kao neko ko je petnaest godina radio sa ljudima, slušajući njihove 🧘🧘🧘…
Snovi su često ogledalo naše duše, prozor u podsvest koji nam otkriva mnogo više nego što smo spremni da priznamo tokom budnog stanja. Jedan od najupečatljivijih simbola koji se često javlja u snovima jeste bela venčanica. Nije reč samo o platnu i šavu, već o dubokom arhetipskom simbolu koji nosi težinu kulturnih očekivanja, ličnih želja 🧘🧘🧘…
Sećam se, kao dečak, sedeo bih pored dedu, u dimu ognjišta, dok bi on prebirao po žicama gusli. Taj zvuk—dubok, rezonantan, prožet vekovima priča—nije samo muzika; to je glas predaka, odjek kolektivnog pamćenja, nešto što se uvuče u kosti i, verujte mi, ponekad se probije i u snove. U našim krajevima, gusle su više od 🧘🧘🧘…
Ponekad se probudimo iz sna sa osećajem težine, zbunjenosti, čak i blagog nemira, a slika koja nam ostaje u sećanju je mutna voda — reka zamućena blatom, jezero prekriveno neprozirnom izmaglicom, ili bara čija površina krije nepoznato dno. Nije to samo obična slika; to je poruka, glas naše podsvesti koji zahteva pažnju, znak da se 🧘🧘🧘…
Sećam se kao dete, sedeo bih pored bake, a ona bi mi, uz pucketanje vatre iz šporeta na drva, pričala o snovima. Njen glas, topao i mek, ispunjavao bi kuhinju mirisom tek pečenog hleba i davno proživljenih dana. Bilo je to daleko od naučnih analiza; to je bila suština narodne mudrosti, prenošena s kolena na 🧘🧘🧘…
Sećam se, kao da je juče bilo, rano jutro, kafa u ruci, a mušterija na liniji zvuči prilično uznemireno. Nije bio problem sa cevima ili krovom, što je moj uobičajeni poziv – ne, reč je bila o snu. Sanjala je trudnoću, ali i mutnu vodu, i to je stvorilo pravu paniku. Znate, u našem poslu, 🧘🧘🧘…