Sećam se, pre petnaestak godina, ležao sam budan u krevetu, frustriran snovima koji su mi izmicali čim bih otvorio oči. Bio sam kao putnik koji stoji na peronu i gleda voz kako odlazi – osećaj propuštene prilike. Želeo sam više od pukog sećanja; želeo sam da budem *tamo*, da upravljam, da svesno istražujem. Ta želja za kontrolom nad sopstvenim svetom snova, to je priča mnogih od nas, zar ne? Priča koja počinje pitanjem: Da li je moguće svesno sanjati?
Od potpunog neznanca do majstora snova: Moje putovanje
Pre nego što sam se upustio u avanturu lucidnog sanjarenja, moji snovi su bili haotični, često opskurni, a ponekad i iskreno zastrašujući. Sećam se perioda kada sam sanjao samo padanje zuba, što je uvek donosilo osećaj anksioznosti čitavog dana. Mislio sam da je to jednostavno tako – snovi su se dešavali *meni*, a ja sam bio pasivni posmatrač. Stari ja je bio ubeđen da je to neka vrsta mentalnog bioskopa, bez ikakve interaktivnosti. Ipak, nešto me je kopkalo. Čitao sam pomalo o takozvanim ‘lucidnim snovima’, ali mi je sve zvučalo kao neka mistična disciplina rezervisana za monahe sa Tibeta ili pak za filmske junake. Definitivno ne za običnog čoveka poput mene, koji se bori sa hroničnim nedostatkom sna.
Ali onda, kao grom iz vedra neba, doživeo sam svoj prvi spontani lucidni san. Bilo je to nešto što nikada neću zaboraviti. Sanjao sam da sam u svojoj staroj srednjoj školi, ali su hodnici bili nekako duži, boje intenzivnije, a svetla su treperila na čudan način. Pogledao sam svoje ruke – bile su nekako mutne, sa više prstiju nego što bi trebalo! To je bio moj prvi ‘reality check’ u akciji, instinktivno. Odjednom, osetio sam tu neverovatnu jasnoću – Hej, ja ovo sanjam!
U tom trenutku, svet oko mene je eksplodirao u živost. Osetio sam hladnoću školskih zidova pod dlanovima, a miris starog voska za pod je bio tako stvaran. Čuo sam tihi šum vetra kroz otvorene prozore, iako sam znao da spavam u zatvorenoj sobi. To iskustvo je promenilo sve. Shvatio sam da nisam samo posmatrač, već kreator, režiser, glavni glumac. Od tog dana, počeo sam da istražujem kako da prepoznam i kontrolišem lucidne snove, a da ne ostane samo na slučajnosti.
Moja operativna greška: Lekcija iz gorkog poraza
Mnogi ljudi misle da je lucidno sanjarenje samo neka vrsta veštine koju jednom naučiš i to je to. Ah, kako sam se prevario! Moj put je bio popločan gomilom neuspeha i lekcija koje sam morao da naučim na teži način. Jedna od najvećih grešaka koju sam pravio na početku, a koju vidim da mnogi ponavljaju, jeste opsesivno fokusiranje na *tehniku* bez razumevanja *osnove*. Tražio sam prečice, magične formule. Kao da sam hteo da sagradim kuću, a da pritom nisam naučio da postavljam temelje.
Svojevremeno sam bio ubeđen da je WBTB (Wake-Back-To-Bed) tehnika sveti gral. Pročitao sam da treba da se probudite posle pet sati sna, ostanete budni sat vremena, čitate o lucidnom sanjarenju, a onda se vratite u krevet sa jasnom namerom. Zvučalo je jednostavno, zar ne? Moj prvi pokušaj? Čista katastrofa. Postavio sam alarm, probudio se, bio pun entuzijazma. Međutim, umesto da ostanem budan i fokusiran, ja sam se zaneo. Listao sam društvene mreže, proveravao vesti, razmišljao o poslu… U suštini, radio sam sve *osim* onoga što je trebalo. Rezultat? Vratio sam se u krevet potpuno razbuđen, sa glavom punom dnevnih misli, i proveo ostatak noći gledajući u plafon. Nisam zaspao još satima, a o lucidnom snu nije bilo ni traga.
Ponavljao sam tu grešku iznova i iznova. Frustracija je rasla. Ponekad sam bio toliko iznerviran da sam hteo da odustanem. Bio je to onaj gorki ukus neuspeha koji ti govori da nešto radiš pogrešno, ali ne znaš šta tačno. Moja velika zabluda je bila što sam mislio da je buđenje u sred noći samo fizički čin. Ali, istina je da je to mentalna disciplina. Moraš da ostaneš budan *sa namerom*, da aktiviraš prefrontalni korteks taman toliko da se setiš svoje želje za lucidnim snom, a da ne preteraš i potpuno se razbudiš.
Aha! trenutak je došao kada sam shvatio da je ključ u ravnoteži. Ne smeš biti previše budan, ali ni previše pospan. Znaš, kao kada pokušavaš da držiš balon u vazduhu – ni previše nisko, ni previše visoko. Počeo sam da koristim taj sat buđenja za tihe meditacije, vizualizacije, i ponavljanje afirmacija poput: